Zoran Mitrović
37 godina
«Ja sam Zoran Mitrović, živim sa suprugom. Imam 4. djece, i tako. Što da vam ispričam? Ispričat ću vam moj loš život. Što sam imao od djetinjstva. Otac nam se bio malo-malo pa napijao, umjesto vode je pio rakiju. Jednom, vidim ja stara plače. “Mama, rekoh, zašto plačeš?- Pa ništa, sine.” Ona kad je meni rekla “ništa sine”, ja sam znao da je dobila batina. Ja sam izašao van. Kaže mi “Ja ću ti mamu ubit”. Uzeo je nož, htjeo je stvarno ubit’ nju. Ja sam stao napred, kao dijete, šta ja znam. Mislio sam, nek’ mene ubije, bolje nego mamu. Zabio mi je nož u nogu. Prvo tu, ustvari, pod vrat. Ja sam se, kako sam se maknuo da mene ubije, gotov sam bio. I on mi tu, znaci, zabije nož u nogu. Rekoh “Tata, nisi ti više moj tata. Ti mene ideš ubit’. Ti nisi, reko’, roditelj. Ti roditelj nisi.“
Ja sam izvadio nož iz svoje noge i bacio sam nož u travu, e onda sam ja svoga oca udario prvi put šakama i nogama… Ne znam. Sve mi je došlo pred očima, ja sam njega počeo udarat’. Rek’o sam, “Nek’ me kazni Bog koliko god ‘oće. Ali on mi nije otac.” Ja sam poceo udarat’. A kako sam bio udarao, tako sam i plakao, vriskao sam, pa sam plakao.
Onesvjestio se bio, izasao sam vani, mama je dosla sebi, mama je pocela plakat’ za mnom. Kaže, “Zorane, ti si ranjen u nogu. Moraš doktoru.” Nisam htio doktoru ići, ja sam pobjeg’o. Mamu sam ostavio, pa sam dotrčao do onog kanala gdje sam pecao ribu, tamo sam otrč’o, tamo sam se izlječio. Stavio sam mulj.
Drugi dan sam došao kući. Nisam smio da se pojavim. “Mama”, ja reko’, “Mogu ja ići negdje radit?” Nisam, niste me dali u skolu. Vidi kakvi život imamo, nemamo škole, ne znam pisat’, ne znam čitat’, pa da idem bar da radim, da se maknem. Idem negdje na teren, idem u branje duhana, sezonski na 3-4 mjeseca. Tako sam počeo brat duhan, pa na baušteli. Tu sam se opustio. Dobio sam neku, kako da vam objasnim, neku hrabrost. Upoznao sam se s dečkima. Upoznao tu djevojku. Bila je plava u licu. Taj njezin brat je ispričao njezinu situaciju. Kako ona dobija batina, kako nju otac maltretira, kako joj ne daje jest’. Kako spava u jednoj rupi sa kerovima, u rupi znači spava na zemlji. Ima još netko loš život, koliko ja vidim, da, nisam ja jedini. Ja jesam bio patio od svojih roditelja, ali ovo još nisam vidio tako. I rek’o sam, u sebi sam rek’o “Ja ću tebe, reko’, izvadit’ iz ove kuće, ti ćeš bit’ moja žena, to je to. Mi smo jedno za drugo.” To je bilo nešto kao iz snova, to baš kao iz snova, ono, kao da sam ja to sanjao sve i ustajem i to mi se desilo.»
U nedostatku čelične armature, Zoran je u temelje kuće ugradio oko tonu i pol prikupljenog starog željeza, rami i felgi bicikla, amortizera automobila, motora i sl., kako bi ispunio san o toplom domu, kojeg kao dijete nije imao.